DPPS Logo DPPS Logo slika
Evropski dabar

Evropski dabar (Castor fiber)

Evropski dabar (Castor fiber) je sisar iz porodice Castoridae. Naseljava najveći deo zemalja Evrope od Španije, preko centralne i istočne Evrope do Rusije, a male populacije postoje i u centralnoj Aziji i na krajnjem zapadu Mongolije i Kine. Nekada je u Srbiji dabar živeo u slivu Save, Dunava i Morave, a zahvaljujući mnogim projektima reintrodukcije, ova vrsta je ponovo u Srbiji. Početkom decembra 2004. godine, dabrovi su pušteni u rezervate prirode Obedska bara i Zasavica. Godinama kasnije, primećene su nove porodice dabrova na nekoliko lokacija: na reci Savi nedaleko od Martinaca, u reci Jadar kod Lešnice (blizu Loznice), u Bitvanskom kanalu kod Glušaca. Pošto je adaptiran na kopneno-vodeni način života, za svoje stanište bira vodene površine (reke, kanali, potoci, jezera, močvare) obrasle bogatom močvarnom vegetacijom drvenastih vrsta (pre svega vrbe, breze, topole i jove) na nadmorskoj visini do 850 metara. Izbegava reke koje imaju brz i snažan tok. Kako je osnovni uslov za stanište dabra stalna i duboka voda (minimalne dubine 30 centimetara), ukoliko nastanjuje reke koje vremenom postaju previše plitke, tada gradi branu koja bi mu zaštitila ulaz u jazbinu (humku) i održavala konstantan nivo vode.

Evropski dabar spada u najveće glodare sveta, a najveći je glodar Evrope i Azije zato što može dostići kilažu do 30 kilograma,  a dužina  tela doseže i ceo metar plus rep koji može biti dugačak dodatnih 35 centimetara. Njegovo zdepasto telo prekriva gusto krzno crvenkastosmeđe boje koje je sa stomačne strane nešto svetlijih nijansi, a sa leđne strane tamnijih. Kako bi održalo stalnu temperaturu tela i sprečilo dodir vode sa kožom krzno je masno. Uši su mu oble i male i skrivene ispod krzna. Sekutići su im prevučeni narandžastom gleđu, snažni i to naročito gornja dva, a rastu čitavog života jedinke. Zahvaljujući snažnom spljoštenom repu oblika vesla i plovnim kožicama koje se nalaze na njegovim zadnjim i kratkim nogama, evropski dabar je odličan plivač i ronilac. Izgledom je evropskog dabra moguće pomešati sa njegovim severnoameričkim srodnikom (Castor canadensis) ili sa bizamskim pacovom (Ondatra zibethicus). Najveći deo svog života provede u vodi, ali kada se nalazi na kopnu kreće se dosta sporo i tromo. Prilikom ronjenja zatvara uši i nozdrve, a preko očiju navlači žmurnjaču (membrana nicticans, treći kapak koji je proziran i omogućava dabru da gleda ispod vode). Ova životinja ima veoma dobro razvijeno čulo vida, njuha i sluha, ali se najviše oslanja na čulo vida i sluha tokom noći kada je najaktivniji. Po prirodi su prilično plašljive i oprezne životinje. Nemaju specifičan zvuk oglašavanja, ali kada se nalaze u opasnosti ili su preplašeni, to pokazuju jakim udarcem repa po vodenoj površini.

Dabrovi su poznati graditelji, ali  nije brana ono što uvek grade već humka. Humka predstavlja „kuću“ i nalazi se iznad površine vode. Sastoji se od nabacanog granja i prilikom njenog građenja ženka gradi, a mužjak donosi potreban materijal. Ulaz u humku je ispod vode i sastoji se od jednog kanala ili više njih koji imaju dužinu nekoliko metara, dok se sama humka sastoji od jedne centralne prostorije i par pomoćnih koje služe kao ostava. U centralnoj prostoriji koja je popunjena fino izgriženim iverjem odgajaju se mladi. Branu pravi od debala, granja, kamenja i mulja i strogo vodi računa o tome da brana ne propušta vodu, a ako primeti curenje vode odmah je „krpi“ i blatom zapušava rupu. Upravo zbog podizanja brane, koje su prosečno dugačke 20-ak metara, dabar nije samo deo ekosistema već je i odgovoran za formiranje novih oblika ekosistema jer podizanjem brane formira vlažna staništa. Dabrova brana zaustavlja sedimente, utiče na poboljšanje kvaliteta vode, a jezero koje nastaje je pogodno za mrest i život riba poput pastrmke, a samo pretvaranje rečnog u jezerski ekosistem dovodi i do promene u vrstama koje tu žive, doseljava se veliki broj vodozemaca i ptica močvarica… Ipak treba reći da dabrove brane mogu čoveku i da nanesu štetu jer može doći do plavljenja puteva i obradivih površina, a takođe dabrovi mogu za brane i humke da koriste drvo koje se uzgaja za potrebe drvne industrije.

Evropski dabar se hrani korom i lišćem različitog drveća, ali i lišćem, korenjem, cvećem i plodovima vodenih biljaka. Najviše voli da jede koru mekih, živih i mladih drveta poput vrbe i topole dok sa starijih stabala samo guli koru. S vremena na vreme kada izađe na kopno hrani se travom. Razlog rušenja stabala leži u tome da dabar dođe do kore krošnji drveta i za sakupljanje grana neophodnih za gradnju humke i brana. U zimskom periodu dabar se hrani granjem koje je sakupio tokom jeseni. Odrasle jedinke mogu biti plen krupnim predatorima kao što su riđa lisica (Vulpes vulpes), žderavac (Gulo gulo), ris (Lynx lynx), vuk (Canis lupus), mrki medved (Ursus arctos), dok mlade jedinke mogu da budu plen i krupnijih ptica grabljivica poput orlova i jastrebova. Što se tiče parazita, dabrovi relativno često imaju metilja Stichorchis subtriquetrus.

Evropski dabar je monogamna vrsta, a mužjak i ženka mogu ostati par godinama. Njihovu teritoriju mužjak obeležava kastoreumom (žućkastom mošusnom tečnošću koja se dobija iz dabrovih analnih žlezda, a koja se koristila u proizvodnji parfema i u tradicionalnoj medicini).  Ženka je tokom perioda razmnožavanja koji traje od kraja decembra do maja (iako je najveća aktivnost u januaru) plodna najčešće samo jedan dan, ali ukoliko tada pokušaj parenja ne uspe tokom te sezone ponovo može biti u estrusu. Ženka tokom sezone iznosi samo jedno leglo nakon stotinak dana gravidnosti, a može da okoti do šest mladunaca i oni odmah nakon okota bivaju smešteni sa ženkom u centralnu prostoriju humke. Mladunce odgajaju oba roditelja, s tim da je mužjak odgovoran za pronalaženje hrane. Nakon 7-10 dana mladunci progledaju i nakon toga spremni su da idu u vodu sa majkom. Osim adultnog para (mužjaka i ženke) i mladunaca u koloniji žive i stariji mladunci koji još uvek nisu polno zreli. Polnu zrelost dostižu sa 2-3 godine i u tom periodu mladi dabrovi se odvajaju od svojih roditelja i osnivaju novu porodicu. Najčešće žive oko 10 godina mada postoje primeri koji su živeli i preko 20 godina.

Dabar je kroz istoriju toliko lovljen da je gotovo nestao (početkom dvadesetog veka ukupan broj evropskih dabrova je bio manji od 1500), a lovljen je pre svega zbog krzna, ali i kastoreuma i mesa. U najvećem broju evropskih zemalja dabar je u jednom trenutku u istoriji nestao (nije nestao samo iz Francuske, Nemačke, Norveške, Belorusije i Rusije), a potom je reintrodukovan tako da su danas populacije dabrova u preko 25 zemalja Evrope u suštini reintrodukovane. Danas je evropski dabar prema IUCN-u proglašen za poslednju brigu jer je na najvećem delu njegovog areala program oporavka bio i više nego uspešan te danas ukupan broj evropskih dabrova prelazi brojku od 600.000. Ipak neke populacije, a naročiro one u Aziji su i dalje male i ugrožene pre svega zbog lova i uništavanja staništa i to pre svega plavnih šuma. Dabar je danas zaštićen u većini zemalja u kojima se može naći, a zaštićen je i međunarodnim konvencijama pa se tako nalazi na apendiksu III Bernske konvencije i na aneksima II, IV i V Direktive o staništima EU. U Srbiji je evropski dabar proglašen za strogo zaštićenu vrstu.

Autor: Anita Japundžić

Ne zadržavamo autorska prava na fotografije. Sve fotografije korišćene u ovom članku preuzete su sa interneta sa public licencom.