Evropski hrčak (Cricetus cricetus) je vrsta glodara iz porodice Cricetidae. Areal ove vrste se proteže od istočne Francuske na zapadu pa sve do zapadne Kine na istoku (iako znatno fragmentisan), a u Srbiji se uglavnom može naći u Vojvodini i južnom obodu Panonske nizije. Naseljava pre svega travnata staništa poput stepa ili livada na do 400 metara nadmorske visine, ali se danas može videti i na njivama pa i u vrtovima i parkovima.

Evropski hrčak može narasti do dužine od 35 centimetara, gde je kratak i zašiljen rep dug do 6 centimetara, a mužjak može da teži i do 0,5 kilograma. Glava mu je špicasta, vrat širok, a telo zbijeno sa kratkim nogama, a na prstima su kratke kandže. Leđno krzno mu je smeđe sa belim mrljama dok je na grudima i stomaku crno. Živi u složenom sistemu jama koje kopa ispod zemlje. Hrčci održavaju hodnike i jame u kojima borave tako da se lako može uočiti da li je jama nastanjena ili ne. Postoje zimske i letnje jame sa tom razlikom što su zimske znatno dublje jer u njima hrčak hibernira između oktobra i marta, ali se budi otprilike jednom nedeljno kako bi se hranio iz komora za skladištenje.

Evropski hrčak je krepuskularna vrsta tj. vrsta koja je aktivna noću. Hrani se semenima, mahunarkama, korenastim povrćem, travama i insektima. Hranu koju ne pojede transportuje u svojim izuzetno elastičnim obrazima u komore za skladištenje hrane koje se nalaze u jami. Komore za skladištenje hrane mogu biti prilično velike i u proseku sadrže oko 3 kilograma hrane iako mogu sadržati i nekoliko desetina kilograma. Kao i brojni drugi glodari i hrčci predstavljaju plen za veliki broj grabljivica poput mišara (Buteo buteo), eje močvarice (Circus aeruginosus), orla kliktaša (Clanga pomarina), riđe lunje (Milvus milvus), bele rode (Ciconia ciconia), vetruške (Falco tinnunculus), lisice (Vulpes vulpes), divlje mačke (Felis silvestris), jazavca (Meles meles), hermelina (Mustela erminea), tvora (Mustela putorius)…

Žive usamljeničkim načinom života, sem za vreme sezone parenja. Odrasle jedinke dostižu polnu zrelost kada imaju oko mesec i po dana i pare se od početka aprila do avgusta. Ženka u teranju se kreće tako da svojim kretanjem iscrtava osmicu i doziva mužjaka, a zainteresovani mužjak je prati i oglašava se, a nakon ovog “plesa” sledi kopulacija. Ženka se koti tri nedelje nakon parenja, a može okotiti do 15 mladunaca po leglu dok godišnje može imati i tri legla. Čim mladi nauče da kopaju, majka ih goni iz jame i time prisiljava da se samostalno bore za život.

U poslednje vreme primetan je drastičan pad u brojnosti evropskog hrčka (naročito u zemljama zapadne Evrope) i to toliki da ga je IUCN proglasio za kritično ugroženu vrstu na globalnom nivou. Iako razlozi njegovog nestajanja nisu u potpunosti jasni, pretpostavlja se da je to povezano sa gubitkom staništa (na primer zbog intenzivne poljoprivredne prakse i izgradnjom puteva koji fragmentiraju populacije), ali i sa zagađenjem, klimatskim promenama i sa ranijim prekomernim lovom zarad njihovog krzna koje je gusto i sjajno. Tamo gde ga je bilo u izobilju, smatran je štetočinom pa je često trovan. Zbog svega navedenog evropski hrčak je stavljen na apendiks II Bernske konvencije i aneks IV Direktive o staništima EU, a u nekim zemljama poput Belgije, Nemačke, Francuske i Holandije se vrši reintrodukcija u odgovarajuća staništa. U Srbiji je evropski hrčak proglašen za strogo zaštićenu vrstu.

Autor: Jelena Laković