DPPS Logo DPPS Logo slika
Radovanjski lug

Kroz prirodu i istoriju Velike Plane

Rimski ,,Via Militaris” (Via publica) ili istočnorimski „Carigradski drum“ je putni koridor koji je povezivao Singidunum, današnji Beograd, sa jugoistočnom Evropom odnosno sa glavnim gradom Vizantijskog carstva čije se ime u različitim vremenskim epohama menjalo od Konstantinopolja, ili Carigrada kako su ga zvali Sloveni, pa sve do turskog naziva grada, Istanbul. Smene vladara na tronovima i smene carstava na Balkanskom poluostrvu, izazivale su manja ili veća odstupanja od osnovne trase, ali nikada nisu značajno uticale na promenu prvobitno formirane maršrute. Usponi i padovi vladara su uslovljavali promenu samog imena putnog koridora, ali nikada nisu umanjivali značaj ove veoma važne putne komunikacije.

Još u preantičko doba ovom trasom su prolazili mnogi osvajači, putnici, putopisci i drugi namernici. S obzirom na navedene istorijske okolnosti ovaj prostor, o kome već dugo želim da pišem, bio je veoma značajna lokacija te ne iznenađuje spoznaja da je baš na ovom mestu podignuto naselje – Velika Plana. Ono se prvi put pominje u pisanim spisima iz 1732. godine. Međutim, ipak je iznenađujuća činjenica što naselje na lokaciji na kojoj se danas nalazi Velika Plana nije formirano znatno ranije (ili za to barem trenutno ne postoje naučne potvrde).

Upravo oko ,,starog puta” na devedesetom kilometru od nekadašnjeg Singidunuma, 41 km od nekadašnjeg Horeum Margi, a mnogo godina nakon propasti Rimskog carstva, formirano je malo, a po imenu bi mogli da zaključimo veliko mesto, nazvano Velika Plana. Međutim, za razliku od starog prašnjavog puta koji je nekada bio nasipan krupnim, pa zatim sve sitnijim kamenjem, danas kroz Planu prolazi savremen auto-put koji povezuje Beograd i Niš. Šta u malom mestu po imenu Velika Plana, može biti veliko? Velika su srca svih njegovih stanovnika i ,,velika” je biološka raznovrsnost.

Ukrštanje brojnih lokalnih puteva na ovoj lokaciji je doprinelo da su ovi prostori oduvek obilovali burnim dešavanjima. Opšte je poznata činjenica da je vođa Prvog srpskog ustanka Vožd Karađorđe često boravio u ovim krajevima. Deo simbolike sa stega (zastave) pod kojom je ratovao, preuzet je i predstavlja deo savremenog grba opštine Velika Plana. Crna glava divlje svinje u kojoj je posred čela zabodena zlatna strela je simbol ranjivosti Osmanskog carstva, tj. Turske imperije. Strela je oličenje neprestane srpske borbe i izvojevane slobode. Dobri poznavaoci istorijskih prilika i lokalni hroničari ovog kraja će Vas uputiti u pravoslavne bogomolje koje su u tesnoj vezi sa istorijom tog vremena. U Radovanjskom lugu, gde je postradao rodonačelnik dinastije Karađorđevića, u stoletnoj hrastovoj šumi, sazidana je crkva od opeke u srpsko-vizantijskom stilu. Manastir Pokajnica, jedna od najlepše očuvanih crkava-brvnara u Srbiji, je u direktno posledičnoj vezi sa prethodno pomenutom crkvom poznatom i pod nazivom Zahvalnica. Ona je sagrađena isključivo od hrastovine, čitav jedan vek pre Zahvalnice, još dok je Šumadija bila bogata šumama, neposredno nakon kumoubistva. Ovaj hram je tada izrađen u znak pokajanja, dok je danas mesto za oprost i mirenje usijanih glava i zavađenih ljudi.

Nedaleko od urbanog jezgra, veoma brzo se stiže do srednjevekovnog manastira Koporin. On je sagrađen od tesanog kamena, u Moravskom arhitektonskom stilu. Kamen koji je korišćen za izgradnju ovog zdanja može se pronaći u neposrednoj blizini, na neočekivanoj lokaciji, u brdu čiji vrh predstavlja najvišu kotu u opštini. Vrh, ako to uopšte i jeste, nalazi se u selu Radovanju (Karaula) na 297 m nadmorske visine. Najniža kota je u selu Donja Livadica (Greda) na nadmorskoj visini od 82 m, neposredno pored reke Velike Morave.

Ako je auto-put arterija ovog dela srpske države, onda je Velika Morava njena vena. A možda i obrnuto. Ko bi to mogao na ,,kantar” izmeriti? Za razliku od glavnog druma, koga su kreirali inženjeri ,,kriva” Morava je vekovima pokušavala samu sebe da ispravi, tragajući za najkraćim putem ka Dunavu. To je uvek bila i biće njena jedina i večita težnja, ni sama ne sluteći da se sve oko nje i u njoj menja.

Vodenični kamenovi odavno ne bruje. Vile, utvare i sanđame odavno niko nije sreo, pa su i pripovedanja o njima sve ređa. Ipak, u njoj i oko nje za sopstveni produžetak vrste su se izborile i opstale brojne biljne i životinjske zajednice, tako da ova priča i bez prethodno pomenutih mitskih stvorenja ima svoju mistiku i publiku.

Mekušci (Mollusca) koji su pri dnu taksonomske kategorije su važna komponenta akvatičnih zajednica. Oni su najčešće vodene životinjice čije je meko telo smešteno u čvrstu krečnjačku ljušturu i pripadaju beskičmenjacima. Predstavnici ovog tipa životinja u vodi Velike Morave su rečne školjke: Unio crassus, Unio tumidus, Sinanodonta woodiana, Corbicula fluminea. Rečni puževi su: lokvin puž (Radix auricularia), Bithynia tentaculata, Holandriana holandrii, Theodoxus transversalis, Theodoxus danubialis, Viviparus acerosus, Lithoglyphus naticoides, Physa acuta, Physa fontinalis, a od kopnenih puževa sasvim sigurno se mogu pronaći vinogradarski puž (Helix pomatia) i šumski sivi puž (Helix lucorum). Takođe, česta vrsta pored reke je i kupasti puž (Zonitoides nitidus). Najveći broj prethodno navedenih mekušaca nema narodno ime, niti srpski stručni naziv jer navedenim bezimenim stvorovima u prošlosti nije pridavan značaj. Međutim, oni zaslužuju naučni i medijski značaj, jer su bitna karika u očuvanju i stabilnosti postojećeg biodiverziteta. Od zglavkara treba napomenuti prisustvo dunavskog raka (Pontastacus leptodactylus).

Velike rečne nemani vam ne mogu nauditi duž cele vodene magistrale. Međutim, zbog sitnih stvorenja morate biti obazrivi, jer insekti poput komaraca (Culicidae) i stršljena (Vespa crabro) itekako mogu da vam naškode. Za razliku od insekata iz reda opnokrilaca solitarne pčele (divlje ili usamljene; Anthophorinae i Xylocopinae), bumbari (Bombinae), ose iz porodice (Vespidae) nemaju agresivan karakter, ali ih svakako ne treba potceniti. Površine oko Velike Plane obiluju zasadima bagremovih šuma (Robinia pseudoacacia), pa je ovo idealno područje za ranu pašu ,,domaćih” medonosnih pčela (Apis mellifera seu Apis mellifica). Sa porastom temperature u prvim prolećnim danima, nisu samo pčele aktivne, već se bude i leptiri (Lepidoptera). Dva para šarenih krila, koja se sklapaju poput ćeramida, pojavljuju se u ranim jutarnjim satima i nestaju sa zalaskom sunčevih zraka. Na ovom području su prepoznate sledeće vrste leptira: prugasti jedrilac (Iphiclides podalirius), lastin repak (Papilio machaon), obični mlinar (Leptidea sinapis), veliki kupusar (Pieris brassicae), mali kupusar (Pieris rapae), šafranovac (Colias crocea), limunovac (Gonepteryx rhamni), pegavac (Hamearis lucina), admiral (Vanessa atalanta), dnevni paunovac (Aglais io), slezov skelar (Carcharodus alceae), šahovničar (Melanargia galathea), klinasta skrivalica (Brintesia circe), lažna skrivalica (Arethusana arethusa), obična nimfa (Coenonympha pamphilus), stooki plavac (Plebejus argus), obična sedefica (Argynnis paphia), riđi skelar (Ochlodes sylvanus), belo ocilo (Polygonia c-album), modrooki satir (Minois dryas), različkov šarenac (Melitaea phoebe), crnonosni šarenac (Melitaea athalia), obični jedrenjak (Neptis sappho), žiličasti kupusar (Pieris napi), slezov pirgavac (Pyrgus malvae), zeleni čipkavac (Pontia edusa), veliki dukat (Lycaena dispar), mali prelivac (Apatura ilia), obični plavac (Polyommatus icarus), kratkorepi plavac (Cupido argiades), šumska skrivalica (Hipparchia fagi), koprivar (Aglais urticae), obični smeđaš (Maniola jurtina), razvigor (Aricia agestis), plameni šarenac (Melitaea didyma), kirinija (Kirinia roxelana), čkaljevac (Vanessa cardui), narandžasti repkar (Thecla betulae), senkar (Pararge aegeria), mali dukat (Lycaena phlaeas), zorica (Anthocharis cardamines), kraljev plašt (Nymphalis antiopa), slezov skelar (Carcharodus alceae), uskršnji leptir (Zerynthia polyxena), đurđevdanski leptir (Zerynthia cerisy), šumska riđa (Araschnia levana), obrubljeni plavac (Celastrina argiolus), balkanski kupusar (Pieris balcana), divizmin šarenac (Melitaea trivia), debelorubi livadar (Thymelicus lineola), karirana sedefica (Brenthis daphne), dugorepi plavac (Cupido alcetas), veliki okaš (Lasiommata megera), srebrna sedefica (Issoria lathonia), glogovac (Aporia crataegi), južni čipkavac (Euchloe ausonia), jasičar (Limenitis populi), tamni skelar (Erynnis tages) i mnogi drugi. Na osnovu prethodnog spiska može se zaključiti da je ovo područje još uvek u potpunosti neistraženo, pa je prava poslastica za istraživače.

Velika Morava u svojim dubokim virovima pruža sigurnost misterioznim nemanima. Strastveni ribolovci će o njima ispredati fantazmagorije. Biometrijskim merenjima je utvrđeno da somovi (Silurus glanis) u Velikoj Moravi mogu biti teški oko 55 kg i malo duži od 2 metra. Klen (Squalius cephalus), šaran (Cyprinus carpio), smuđ (Stizostedion lucioperca), bucov (Aspius aspius), skobalj (Chondrostoma nasus), mrena (Barbus barbus) i štuka (Esox lucius) vekovima žive u harmoničnom hijerarhijskom poretku sa saznanjem da veća riba uvek može da pojede manju. Za sada uspešno odolevaju ,,ubačenim stranim elementima” poput amura (Ctenopharyngodon idella), belog tolstolobika (Hypophthalmichthys molitrix), babuške (Carassius auratus gibelio), sunčice (Lepomis gibbosus) i američkog patuljastog soma (Ictalurus nebulosus), poznatog ribolovcima pod imenom cverglan. Navedene alohtone ribe se uglavnom hrane fitoplanktonom i algama, ali Morava je velika, pa hrane ima u izobilju.

Na Velikoj Moravi odavno ne plutaju skele, jer je skeledžijski zanat izumreo. Međutim, dok šetate pored reke u okolnim ,,barama” možete posmatrati barske kornjače (Emys orbicularis) kako krstare vodenim površinama. Za razliku od skeladžija, one opstaju vekovima na ovim prostorima i predstavnici su jedne od ukupno dve slatkovodne vrste kornjača koje žive u Evropi. Ribarica (Natrix tessellata) pripada zmijama koje naseljavaju rečne tokove. Vrsta koja je njoj slična je belouška. Belouška ili barska zmija (Natrix natrix) se uglavnom hrani vodozemcima. Obični smuk (Zamenis longissimus) je prilično mirna zmija i lako se navikava na prisustvo čoveka, pa je česta u blizini i u samim naseljima. Stepski smuk (Dolichophis caspius) ima status zaštićene vrste i naseljava suva staništa otvorenog sklopa u pojasu hrastovih šuma i šumostepa. Inače, na ovom području nema nalaza otrovnica.

Uz žilu kucavicu pomoravskog eko-sistema, u kojoj se na teritorije ove opštine ulivaju njene dve pritoke, reka Jasenica i reka Rača, nalazi se i obilje drugih oblika polustajaćih ili stajaćih voda. Ima kanala, mrtvaja, bara, dok se veštačka jezerca skoro svakodnevno formiraju ili nestaju na mestima gde se vrši eksploatacija šljunka. Na jednoj od takvih lokacija se može čuti oglašavanje patke njorke (Aythya nyroca), koja se nalazi na spisku ugroženih vrsta. U neposrednoj blizini nalazi se lokalitet poznat Planjanima pod imenom ,,Babine vode” gde je evidentirano dugogodišnje gnezdilište kolonije gakova (Nycticorax nycticorax). Pored pomenute noćne čaplje, na ovim lokalitetima mogu se posmatrati i druge barske ptice poput čapljice (Ixobrychus minutus), sive čaplje (Ardea cinerea), velike bele čaplje (Ardea alba), male bele čaplje (Egretta garzetta), barske koke (Gallinula chloropus), liske (Fulica atra), malog gnjurca (Tachybaptus ruficollis), velikog ćubastog gnjurca (Podiceps cristatus), patke gluvare (Anas platyrhynchos), zviždare (Anas penelope), krdže (Anas crecca), vodomara (Alcedo atthis), velikog (Phalacrocorax carbo) i malog kormorana (Phalacrocorax pygmeus) i brojne druge vrste ptica. Morava, njen položaj, pravac na evropskom kontinentu, i okolna područja su od velikog značaja ne samo za stanarice već i za ptice skitnice i selice. Ona je važna usputna stanica za ptice selice koje se kreću duž moravsko-vardarskog migratornog koridora. Na samom izlazu iz grada na putu do rečnog korita, a u zavisnosti od godišnjeg doba mogu se posmatrati: crnoglava strnadica (Emberiza melanocephala), soko lastavičar (Falco subbuteo), vivak (Vanellus vanellus), trstenjak rogozar (Acrocephalus schoenobaenus), trstenjak cvrkutić (Acrocephalus scirpaceus), siva muharica (Muscicapa striata), cvrčić potočar (Locustella fluviatilis) i žuti voljić (Hippolais icterina). Inače, od retkih vrsta na evropskom kontinentu, očuvani pastoralni predeli vrve od pesme i boja raznovrsnih jedinki ptica, pa ,,birdvočeri” mogu uživati u posmatranju vinogradske strnadice (Emberiza hortulana), sivog (Lanius minor) i rusog svračka (Lanius collurio), pirgave grmuše (Sylvia nisoria) i ćubaste ševe (Galerida cristata).

Morava je stecište i utošičte mnogobrojnim životinjama iz reda sisara (Mammalia). Trska (Phragmites australis), ševar (Typha) i drugo nisko rastinje obezbeđuju sigurno skrovište. Autohtone biljne vrste, bela vrba (Salix alba) bela topola (Populus alba), crna topola (Populus nigra ) su koncentrisane oko velike reke, dok u višim predelima pored bagrema ima i listopadnih šuma koje čine hrastovo (Quercus robur) i bukovo drvo (Fagus). Pod dejstvom povetarca lišće u ovim omanjim šumskim kompleksima mami istraživače, putopisce i fotografe.

Beše ovo priča o mestu gde se spajaju Pomoravlje i Šumadija, gde se spaja i nespojivo, a viđena iz ugla i ,,pera” doktora stomatologije po stečenom zvanju, a biologa po svom ličnom opredeljenju. A biološka tema ne bi imala bajkovito kazivanje da nije inspirisana i svesrdno potpomognuta od dečaka po imenu Mihajlo. Posetite nas, i osetite svu toplinu našeg kraja. Dovoljno je da sa sobom ponesete foto-aparat i da ovekovečite istorijske tragove i tajni svet malih životinjskih zajednica koji još uvek nije u potpunosti proučen. U malom mestu, a koje u imenu ima reč velika, ima mnogo velikih neživih i tako malih, a živih svetova. Oni odolevaju vremenu, i svaki od njih ima svoju živopisnu i dirljivu priču koju će možda poveriti baš vama.

Autori: spec. dr Slobodan Ivić  i Mihajlo Ivić