DPPS Logo DPPS Logo slika
Obična krastača

Obična krastača (Bufo bufo)

Obična krastača (Bufo bufo), poznata i kao šumska krastača, je vrsta žabe koja je rasprostranjena širom Evrope (osim severnih delova Evrope, i ostrva poput Islanda, Irske, Korzike, Sardinije, Malte, Krita i još nekih ostrva Mediterana), u srednjoj Aziji i u severozapadnoj Africi, a introdukovana je na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država. Naseljava niže nadmorske visine, mada se može naći i na do 3000 metara nadmorske visine. Ove krastače nastanjuju različita šumska područja (mešovite, močvarne, četinarske šume) ili šikare gde preferiraju zaklonjena i vlažna mesta te se kriju u lišću, ispod kamenja i stabala, u podzemnim rupama izbegavajući otvorena staništa. Mogu se naći i u urbanim područjima poput parkova, vrtova, dvorišta, u grmlju i živim ogradama. Često same kopaju jame i prave sebi zaklon na mestima gde ga ne mogu naći. Krastače su jedine žabe koje nisu stalno vezane za vodena staništa, većinu vremena provode na kopnu, a u vodu ulaze samo u sezoni parenja.

Obična krastača može narasti do skoro 20 centimetara dužine što je čini jednom od najvećih evropskih vrsta žaba. Ženke su mnogo veće od mužjaka. Na leđima imaju kožne bradavice (kraste) koje su ustvari žlezde koje luče toksin bufagin što predstavlja način odbrane od predatora. Koža obične krastače sadrži dovoljno otrova da može da izazove smrt predatora, a sam otrov će ipak češće izazvati tegobe poput iritacije očiju, usta, nosa i grla, ubrzano lupanje srca, otežano disanje, paralizu… Boja kože sa leđne strane je obično zelena do smeđa, ponekad crvenosmeđa ili tamnomaslinasta, prekrivena pegama, a sa trbušne strane je žućkastosive boje sa smeđim mrljama kod ženki, dok je trbuh mužjaka jednobojan. Oči su krupne i izbočene sa crnim horizontalnim zenicama i narandžastocrvenom dužicom. Na glavi imaju izražene parotidne žlezde. Usta su im široka i bez zuba. Imaju zdepasto telo i kratke noge (s tim što su kod mužjaka nešto duže) kojima više nespretno koračaju i poskakuju nego što skaču kao ostale žabe. Zbog toga izbegavaju da prelaze velike razdaljine. Prednje noge imaju po četiri prsta, a zadnje pet prstiju. Kada ih neka životinja napadne krastače se izdižu na svoje noge i naduvavaju se. Izgledom je ovu vrstu moguće pomešati sa vrstama kao što su zelena krastača (Pseudepidalea viridis) ili smrdljiva krastača (Epidalea calamita). Zimu provode zakopane u zemlji u stanju ukočenosti. Krajem septembra i početkom oktobra, kada temperature padnu ispod 10°C počinju da kopaju jame zadnjim nogama u koje se zavlače, a potom na isti način zatrpavaju ulaz u jamu zemljom kako bi se odbranile od nadolazećih hladnih dana. Mogu da se zakopaju i do 45 centimetara dubine. Često u jednoj jami više žaba provode zimski san. U hibernaciji ostaju do marta ili aprila kada se iskopavaju iz svog skrovišta.

Najviše su aktivne noću, ali tokom kišnih dana i u vreme veće vlažnosti vazduha i oblačnosti u lov izlaze i danju. Hrana su im mali beskičmenjaci poput insekata (te su vrlo značajne u kontroli njihove brojnosti), larvi insekata, gusenica, paukova, mokrica, puževa golaća, glista, a veće krastače mogu da pojedu i krupniji plen kao što su manje zmije ili miševi. Svoj plen, koji gutaju ceo, hvataju pomoću lepljivog jezika, a plen ne biraju već jedu gotovo sve sitno što im se nađe u blizini iako izbegavaju da jedu leptire jer im se njihov prah sa krila lepi za sluzavi jezik i otežava im gutanje. Punoglavci se pak hrane algama i drugim mikroorganizmima, a kako rastu prelaze na ishranu sitnim životinjama. Odrasle krastače su plen belouškama (Natrix natrix), vranama (Corvus cornix), pticama grabljivicama, čapljama, pacovima, ježevima (Erinaceus concolor) iako ih sve ove životinje uglavnom jedu samo kada drugog plena nema. Punoglavci su pak čest plen raznim vrstama riba, mrmoljcima, pa čak i krupnijim insektima kao što su gnjurci ili larve vilinih konjica. Jedna vrsta muve, Lucilia bufonivora, svoja jaja polaže na odrasle krastače, a kada se iz jaja izlegu larve one najčešće u žabu ulaze kroz nozdrve i jedu je živu iznutra, a još jedan relativno čest parazit ove žabe je plućni crv Rhabdias bufonis.

Sezona parenja počinje u martu i aprilu kada krastače odlaze u stajaće i sporotekuće vode, uglavnom manja jezera i bare i to često svake godine odlaze na isto mesto. Mužjaci dolaze prvi i uspostavljaju svoju teritoriju, a ponekad dolazi do sukoba između mužjaka. Na prednjim nogama mužjaka se nalaze tamno obojena rožna zadebljanja pomoću kojih mužjak hvata ženku ispod njenih prednjih nogu u takozvani ampleksus. Ženke krastača polažu crna jaja koja su povezana u niz u vidu dve sluzave trake. Mužjak na leđima ženke oplođuje deo po deo traka sa jajima, koje se obmotavaju oko vodenih biljaka. Voda se ubrzo ispuni sluzavim trakama koja mogu sadržavati i do 6000 tamno obojenih jajašaca. Iako polažu veliki broj jaja, mali broj njih preživi. Često bare koje roditelji izaberu budu premale i presuše pa punoglavci uginu. Nekoliko dana posle jajašca nabubre, a zatim se izdužuju. Nakon 2 do 3 nedelje od oplođenja iz jaja se razvijaju punoglavci koji nakon dva dana napuštaju sluzavi omotač i pomoću repa plivaju u bari. Punoglavci su veoma sitni u odnosu na adulte, sa leđne strane su crne, a sa trbušne sive boje. Optimalna temperatura bare tokom larvenog stadijuma je oko 20°C. Krajem juna metamorfoziraju u mlade žabe duge oko 7 milimetara, narastu im noge i tada male žabe prelaze na kopno. Nakon nekog vremena otpada im rep. Polno aktivne postaju sa oko pet godina starosti, a mogu da žive i do 12 godina.

Zbog svoje brojnosti i veličine areala obična krastača je prema IUCN-u svrstana u grupu poslednje brige iako su u određenim delovima areala populacije obične krastače u opadanju. Najznačajniji faktori koji ugrožavaju ovu vrstu su svakako gubitak staništa i to pre svega kroz deforestaciju i isušivanje mesta na kojima se razmnožava, stradanje na putevima, zagađenje voda, a neke populacije imaju problem sa hitridiomikozom (gljivičnim oboljenjem koje je jedan od glavnih ugrožavajućih faktora za sve vrste vodozemaca na celom svetu). Obična krastača je stavljena na apendiks III Bernske konvencije, a zakonom je zaštićena u velikom broju zemalja. Kod nas obična krastača je proglašena za strogo zaštićenu vrstu.

Autor: Dragica Damjanović

Ne zadržavamo autorska prava na fotografije. Sve fotografije korišćene u ovom članku preuzete su sa interneta sa public licencom.