DPPS Logo DPPS Logo slika
Rečni rak

Rečni rak (Astacus astacus)

Rečni rak (Astacus astacus) je slatkovodna vrsta raka koja pripada klasi Malacostraca, redu Decapoda i porodici Astacidae. Rečni rak je široko rasprostranjena vrsta u Evropi, a naseljava reke većeg broja država od Francuske na zapadu, preko Skandinavije (Švedska, Norveška) i centralne Evrope (Nemačka, Austrija, Švajcarska, Češka, Poljska, Mađarska, Rumunija, Moldavija, Danska, Finska, Ukrajina, Rusija, Litvanija, Letonija, Estonija) do Balkanskog poluostrva (Srbija, Grčka, Bugarska, Crna Gora, Slovenija, Severna Makedonija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina) na jugoistoku i Rusije na istoku Evrope. Osim ovih zemalja Evrope rečni rak je introdukovan i u države poput Italije, Španije, Ujedinjenog Kraljevstva, Kipra i Maroka. U Srbiji ga možemo sresti u rekama dunavskog sliva, ali je broj lokaliteta daleko manji nego u prošlosti. Naseljava isključivo čiste slatkovodne ekosisteme sa mekim i peskovitim dnom i predstavlja bioindikator čistih reka, jezera i potoka.

Telo rečnog raka je člankovito i sastoji se iz dva regiona – cefalotoraksa (glavenogrudnog regiona) koji čine glava od šest segmenata i grudi od osam segmenata i koji je prekriven karapaksom i trbušnog regiona sastavljenog od sedam segmenata. U proseku dostižu dužinu između 8 i 10 centimetara i težinu do 300 grama dok u optimalnim uslovima mužjaci mogu dostići dužinu i do 16 centimetara, a ženke oko 12 centimetara. Leđna strana im je najčešće crne ili tamnobraon boje dok je trbušna strana svetlija i mahom maslinasta. Karapaks (deo spoljašnjeg skeleta koji prekriva leđni i bočne delove glavenogrudnog regiona) im je na leđima gladak dok na bokovima ima mala ispupčenja. Na glavi imaju dva para antena koje imaju funkciju čula dodira i mirisa. Pored antena imaju jamice u kojima je smešteno čulo ravnoteže. Imaju jedan par složenih očiju koje se sastoje od velikog broja prostih očiju. Svako pojedinačno oko (omatidija) vidi samo delić cele slike, koja zajedno daju mozaičnu sliku. Prednji deo glave je izdužen u rostrum (koji se može koristiti za raspoznavanje različitih vrsta rečnih rakova) koji je dug oko 1 centimetar. Na toraksu imaju po tri para nogu koje se nazivaju maksilopede koje okružuju usni aparat i imaju funkciju u pridržavanju hrane pri hranjenju. Klešta su sa donje strane jarko crvene boje i koriste ih za hvatanje i kidanje hrane. Na abdomenu imaju pet pari nogu za plivanje. Sa bočne strane glavenogrudnog regiona su smeštene škrge kojima dišu. Pored škrga, dišu i čitavom površinom tela. Na kraju repa se nalazi repna lepeza pomoću koje mogu da plivaju unazad.

Rečni rak je noćna životinja. Preko dana se krije u zaklonima ispod kamenja ili debala na dnu reka i jezera, a u lov izlazi noću. Lovi crve, vodene insekte, mekušce, sitne ribe, a jede i hranu biljnog porekla poput ostataka uginulih biljaka. Plen su nekim ribama poput smuđa (Sander lucioperca), jegulje (Anguilla anguilla), štuke (Esox lucius), grgeča (Perca fluviatilis) i soma (Silurus glanis), a love ih i šljukarice (Charadriiformes), vodomari (Alcedo atthis), vidre (Lutra lutra), lasice i bizamski pacovi (Ondatra zibethicus). Rečni rakovi mogu da obole od infekcija koje izazivaju patogene gljivice kao što su Saprolegnia parasitica, Saprolegnia australis, Mucor hiemalis i Mucor racemosus. Rečni rak se takođe upotrebljava u ishrani ljudi. Mogu uspešno da se gaje za proizvodnju kvalitetnog i ukusnog mesa koje je veoma traženo na tržištu. Najkvalitetnije meso se nalazi u kleštima, abdomenu raka i u repu. Meso raka je cenjeno jer je bogato mineralima (najviše fosforom), proteinima, vitaminima (A i D) i omega-3 masnim kiselinama.

Razmnožavanje je polno. Pare se u jesen (najčešće tokom oktobra i novembra), na temperaturama oko 5oC. Parenje počinje tako što mužjaci izlučuju spermatofore na trbuh ženki. Nekoliko dana kasnije, ženke se okrenu na leđnu stranu i polažu jaja i luče tečnost koja razlaže spermatofore u kojima se nalaze spermatozoidi. Spermatozoidi se oslobađaju iz spermatofora i oplođuju jaja. Preko oplođenih jaja se stvara membrana koja ih štiti od spoljašnjih uticaja. Broj oplođenih jaja varira između 50 i 200, ali je broj jaja koja se izlegu mnogo manji jer mnoga ne prežive period inkubacije. Ženka nosi oplođena jaja pričvršćena za nožice koje se nalaze ispod repa. Period inkubacije traje do proleća i zavisi od temperature spoljašnje sredine, jer se jaja legu na temperaturama između 17 i 20oC. Nakon što se larve izlegu iz jajašaca, one ostaju pričvršćene uz ženku. Nekoliko dana kasnije larve imaju prvo presvlačenje i tada se odvajaju od majke, ali ostaju u blizini i majka ih štiti naredne dve nedelje. Pošto se u tom periodu ženka ne hrani, nakon desetak dana od prvog preobražaja mladih rakova, ženka može da krene da jede svoje mladunce. Kako rakovi rastu tako prolaze kroz preobražaj odnosno odbacuju oklop (kutikula) koji postaje tesan, a potom se stvara veći i mekši oklop. Mladi rakovi se presvlače više puta godišnje (5 do 6 puta tokom prvog leta), a kada odbace čvrstu kutikulu postaju lak plen predatorima sve dok novi oklop ne očvrsne. Presvlačenje mladih rakova prestaje u septembru kada temperature padaju ispod 10oC. Stariji rakovi se presvlače jednom godišnje. Polno zreli postaju nakon tri godine života i kada dostignu dužinu od 7-8 centimetara.

Rečni rak je svrstan u  kategoriju ranjivih vrsta prema IUCN crvenoj listi.  Nekada je rečni rak bio veoma rasprostranjen, međutim danas je ugrožen prvenstveno zbog sve većeg zagađivanja voda, jer rečni rak zahteva čistu vodu, a dosta je osetljiv na povećanu koncentraciju nitrata. Još jedan razlog ugroženosti je kuga rakova koju izaziva gljivica Aphanomyces astaci. Introdukovane egzotične vrste rakova poput američkog raka (Orconectes limosus) i vrste Pasifastacus leniusculus su još jedan faktor koji je uticao na pad brojnosti rečnih rakova jer su po pravilu ove vrste agresivnije te istiskuju rečne rakove sa njihovih staništa. Takođe razlog ugroženosti je i preteran lov rečnih rakova. Period lovostaja za rečne rakove je od 1. novembra do 31. maja i tada je zabranjen njihov lov osim u naučne svrhe (iako i u tom pogledu postoje odgovarajuća ograničenja). Rečni rak je kao vrsta zaštićen brojnim međunarodnim aktima pa se tako nalazi na aneksu V Direktive o staništima EU i apendiksu III Bernske konvencije. U nekim državama poput Austrije i Švedske rečni rakovi se uzgajaju u zatočeništvu pa se potom vrši njihova reintrodukcija u staništa u ovim državama. U Srbiji je rečni rak proglašen za strogo zaštićenu vrstu.

Autor: Dragica Damjanović

Ne zadržavamo autorska prava na fotografije. Sve fotografije korišćene u ovom članku preuzete su sa interneta sa public licencom.