Ris (Lynx lynx) je vrsta mačke iz porodice Felidae i najveća je vrsta mačke u Evropi. Postoje dve podvrste jedna je severna i njen areal, koji je nekada bio mnogo veći, danas obuhvata Balkan, Rumuniju, Slovačku i Rusiju dok je druga podvrsta južna i njen areal obuhvata Iberijsko poluostrvo. Razlika između ovih podvrsta se pre svega ogleda u veličini jer je severna podvrsta krupnija od južne. U Srbiji danas postoji jako mali broj riseva koji se mogu naći na Šar planini, Prokletijama, Tari, Đerdapu, Miroču, Staroj planini, Rtnju… a retko i na mestima kao što su Deliblatska peščara, u kanjonima Trešnjice i Uvca, Ovčarsko – Kablarskoj klisuri…  Ris preferira šumska staništa kao i nepristupačne predele poput klisura i kanjona.

Mogu da narastu do dužine od 130 centimetara bez repa dok sa repom dužina tela dostiže i 155 centimetara. Visina koju mogu da dostignu je oko 65 centimetara u nivou ramena. U zavisnosti od toga u kom delu Evrope žive mužjaci teže i do 37 kilograma dok su ženke po pravilu lakše i dostižu težinu do 29 kilograma. Kao i drugi risevi i ova vrsta se odlikuje zašiljenim ušima na čijem se vrhu nalazi čuperak dlake, a takođe imaju i kratak rep. Boja krzna im je najčešće u letnjem periodu žućkasta dok je zimi uglavnom sivosmeđa, a samo krzno uvek je prošarano crnim pegama ili znatno ređe prugama. Sam oblik i veličina šara nije ista u svim delovima areala. Na obrazima ris ima dosta duge dlake. Kao i velik broj mačaka i ris ima jako oštro čulo vida kao i jako dobar sluh što ih činim izuzetnim lovcima.

Risevi ne žive u zajednicama već svaka jedinka ima sopstvenu teritoriju na kojoj živi i lovi, a u lov najčešće ide pred mrak i noću. Ris najčešće lovi male i srednje velike ptice, zečeve, kuniće, veverice, zmije, a vrlo retko love koze i ovce. Često menja svoje prebivalište prateći srne u njihovim migracijama, kojima se takođe hrani. Ris obično lovi na tlu, a žrtvu hvata i ubija pomoću izuzetno oštrih očnjaka i kandži. Efikasan je lovac, a svoj plen lako ubija. Dobro je prilagođen za lov noću jer može da prilagodi svoje zenice količini dostupnog svetla, a noćni vid mu je i do šest puta bolji u poređenju sa ljudskim. Sitniji plen jede ceo, a krupniji odvlači u neko sklonište gde se prvo hrani mekim delovima tela dok kožu i velike kosti uglavnom ne jede. Nepojeden plen obeležava tako što na njega urinira ili ga liže pa ostavlja lepljivu pljuvačku. Plen će pojesti ceo, a ukoliko mu ostane nepojedenih delova plena kada ogladni vratiće se do mesta gde ga je ostavio. Ako plena nema dovoljno ris može da se hrani i šumskim plodovima. Čoveka po pravilu izbegava i ne napada osim ukoliko se ne oseti krajnje ugroženim pa tada napada u samoodbrani.

Vrlo su divlji i obično ih je teško videti u prirodi. Dnevno ris može da pređe od 5 do 25 kilometara, a  često ima utvrđene staze kojima se kreće. Svoju teritoriju risevi obilaze tako da se u istu oblast vraćaju nakon nedelju ili nakon desetak dana i ne napuštaju je sem tokom sezone parenja, kada prate migracije svog plena ili kada beže od opasnosti. Mužjaci i ženke žive odvojeno i u kontakt stupaju samo tokom sezone parenja koja počinje u januaru, a završava se tokom aprila. Samo razviće mladih traje deset nedelja, a nakon toga ženka će okotiti najčešće dva ili tri mladunčeta u nekoj jazbini i mladunci sa majkom ostaju do narednog proleća kada ona može ponovo da se pari. Smrtnost mladunčadi je dosta velika i tek negde oko 50% mladih napuni godinu dana. U divljini najčešće mogu da žive oko 12 godina, premda postoje i dokazi da su neke jedinke poživele i 24 godine. Uglavnom žive samotnjačkim životom, iako ponekad nekoliko riseva živi zajedno.

Kako je u najvećem broju zemalja gde ris živi broj jedinki ove vrste mali ris je uglavnom zaštićen, a na mnogim mestima se pokušava reintrodukcija. Najveći problemi sa kojima se ova vrsta suočava su nekontrolisani lov (zbog krzna ili zbog odbrane domaćih životinja), uništavanje i fragmentacija staništa, nedostatak plena trgovina krznom… Zbog svega navedenog ris se nalazi na apendisku II CITES-a i apendiksu III Bernske konvencije. U Srbiji je ris proglašen za strogo zaštićenu vrstu.

Autor: Maja Okuka