DPPS Logo DPPS Logo slika
Šarka

Šarka (Vipera berus)

Šarka (Vipera berus) je vrsta zmije otrovnice iz porodice Viperidae. Poznata je i pod nazivom riđovka. Ime roda Vipera je izvedeno od latinskih reči „vivio“ što znači živ, i reči „pario“ koja znači rađati što ukazuje na to da rađa žive mlade. Podeljena je na tri podvrste: obična šarka (Vipera berus subsp. berus), crna šarka (Vipera berus subsp. prester) koja je potpuno melanistična i bosanski šargan (Vipera berus subsp. bosniensis) koji je najotrovnija podvrsta šarke i jedina podvrsta karakteristična za Balkansko poluostrvo. Naseljava gotovo čitavu Evropu (osim Pirinejskog poluostrva, Islanda, Irske) i severne delove Azije (Rusiju, i severne delove Mongolije, Kine i Severne Koreje). U Vojvodini su šarke nalažene na Fruškoj gori, Vršačkom bregu i na Obedskoj bari, dok su u ostatku Srbije nalažene na Staroj planini, Šar planini, Prokletijama, Kopaoniku i Vlasinskoj visoravni. Naseljava najrazličitija staništa od vlažnih nizijskih livada, močvarnih područja, pored potoka i jezera, vlažnih hrastovih šuma, smrčinih i jelovih šuma, proplanaka, kamenjara, vresišta, krečnjačkih stena, pa i planinskih kraških predela nadmorske visine i do 3000 metara.

Šarke mogu narasti u dužinu do oko 90 centimetara i mogu težiti oko 180 grama. Glava im je ovalna i pljosnata, vrat uzak, telo zdepasto, a rep im je u poređenju sa telom kratak (kod mužjaka duži nego kod ženki). Ženke su veće od mužjaka i drugačije su obojene (razlika u boji polova među zmijama je retkost), ženke su više smeđe ili crvenkaste, dok su mužjaci svetlo sivo obojeni. Duž leđa oba pola imaju izraženu tamnu, vijugavu liniju koja ide cik-cak, i tamne mrlje na bokovima. Ventralna strana je sive ili crne boje sa belim mrljama dok je rep sa donje strane žut ili crven. Postoje i potpuno crne šarke (melanistične). Duž leđa im se pruža najčešće 21 red krljušti, a svaka krljušt ima na sredini greben. Oči su im okrugle i crvenkaste sa eliptičnom, vertikalnom zenicom. Imaju dobar vid, budući da češće love u sumrak. Nemaju izražene uši, zvuk se prenosi kroz kožu, preko kostiju do bubne opne. Pomoću svog račvastog i dugačkog jezika osećaju ukus i miris. Pljuvačne žlezde sa otrovom se nalaze iza očiju i povezane su sa dva duga, šuplja zuba u gornjoj vilici, kojima ubrizgavaju svoj otrov u žrtvu. Zubi imaju žljeb kojim se otrov „kreće“ i u mirovanju su pozicionirani unazad u ustima, sakriveni naborom, a prilikom ugriza se ispravljaju. Izgledom je šarku moguće pomešati sa šarganom (Vipera ursinii), evropskom aspidom (Vipera aspis) ili smukuljom (Coronella austriaca). Najčešće se kreću po zemlji, retko se penju na drveće i žbunje, a i dobro plivaju i neretko ulaze u vodu. Aktivne su tokom dana, a u toplijim oblastima kao i u hladnijim tokom leta mogu biti aktivne i noću. Poikilotermi su kao i većina gmizavaca što znači da im temperatura tela zavisi od temperature okoline, a optimalna temperatura za šarke je oko 33⁰C kada imaju najbržu reakciju. Kada postignu tu idealnu toplotu, povlače se u hladovinu. Zimski period provode hibernirajući (od 3 do 8 meseci zavisno od klime koja vlada u staništu) u zemlji i to često više jedinki zajedno (i do stotinu) u zimovnicima u kojima ostaju do prvih prolećnih dana u martu ili aprilu.

Šarka se hrani miševima, voluharicama, pacovima, rovčicama, krticama, mladim ptićima i ptičijim jajima, gušterima, slepićima, daždevnjacima, mrmoljcima i žabama, a mladunci u svojoj ishrani koriste i paukove, insekte i crve. One svoj plen čekaju u zasedi mirujući. Kada se plen približi, napadaju ga otrovnim zubima, a zatim čekaju da otrov deluje i usmrti plen pre nego što ga progutaju. Otrov je hemotoksičan, brzo deluje na krvotok i razara tkivo žrtve. Plen ima nekoliko sekundi, pre nego što otrov deluje, i može da pobegne nekoliko metara, ali ga šarka pronalazi palacajući jezikom jer na taj način prikuplja mirise iz vazduha. Njihov usni aparat nije prilagođen za žvakanje, pa zmije gutaju svoj plen najčešće počevši od glave. Šarke predstavljaju plen lisicama (Vulpes vulpes), jazavcima (Meles meles), većim pticama grabljivicama, sovama i većim zmijama. Što se tiče bolesti poznato je da ih napadaju bakterije Salmonella arizonae i Morganella morganii.

Retko napada čoveka (uglavnom samo kada je provocirana ili kada je čovek nagazi) i njen otrov ne predstavlja veliku opasnost za ljude, kao recimo, otrov poskoka (Vipera ammodytes) bližeg srodnika šarke kog nalazimo na našim prostorima. Pre ujeda šarka uglavnom potencijalnog predatora upozorava siktanjem i skakanjem ka predatoru. Otrov šarke je potencijalno smrtonosan za decu, stare i bolesne. Kada ujede čoveka mesto ujeda je bolno, javlja se oticanje i peckanje pa ponekad i nekroza. U težim slučajevima javljaju se simptomi poput mučnine, povraćanja, dijareje, preznojavanja, groznice, tahikardije, nesvestice, oticanja disajnih puteva, infarkta… Postoji protivotrov koji efikasno deluje.

Iz zimovnika prvo izlaze mužjaci, a nakon nedelju-dve izlaze i ženke. Nakon što napuste podzemne jazbine, nekoliko dana se sunčaju i presvlače kožu, a zatim počinje sezona parenja krajem aprila ili početkom maja. Mužjaci prate mirisni trag koji je ženka svojim feromonima ostavila. Kada dođu do ženke mužjaci se udvaraju i često se sukobljavaju sa drugim mužjacima, i uglavnom u tim sukobima pobeđuju veći i jači mužjaci, a borba se sastoji od rvanja to jest mužjaci usprave prednji deo tela i pokušavaju da telo svog protivnika pritisnu uz podlogu. Kada porazi sve potencijalne rivale sledi predigra sa ženkom koja može da traje i do dva sata – mužjaci i ženke uvijaju svoja tela jedno uz drugo sa uzdignutim repovima, a mužjaci takođe tresu svoj rep i dodiruju leđa ženke svojim jezikom. Često mužjak i ženka ostaju nekoliko dana zajedno i pare se više puta. Ženke se pare jednom u dve godine. Šarke su ovoviviparne zmije (jaja se razvijaju unutar ženke pa ženka rađa žive mlade), ženke krajem leta nakon 3 ili 4 meseca posle parenja rađaju do 18 mladih dužine oko 20 centimetara koji ostaju uz majku narednih nekoliko dana, a zatim nastavljaju da budu samostalni. Ubrzo nakon rođenja mladunci prvi put presvlače svoju kožu. Polnu zrelost dostižu oko treće ili četvrte godine života.

Prema IUCN-u šarka je u grupi LC (poslednja briga), ali postoji blagi pad brojnosti ove vrste. Glavni faktori koji utiču na pad brojnosti su uništavanje staništa, fragmentacija populacija, intenzivna poljoprivreda, prekomerna upotreba pesticida koji umanjuju brojnost plena, trgovina šarkama kao kućnim ljubimcima ili za dobijanje otrova kako bi se koristio u proizvodnji protivotrova. Nalazi se na apendiksu III Bernske konvencije. U nekim zemljama Evrope poput Danske i Švedske šarka je pod zaštitom, a u Srbiji je proglašena za strogo zaštićenu vrstu.

Autor: Dragica Damjanović

Ne zadržavamo autorska prava na fotografije. Sve fotografije korišćene u ovom članku preuzete su sa interneta sa public licencom.