DPPS Logo DPPS Logo slika
Čopor sivih vukova

Sivi vuk (Canis lupus)

Sivi vuk (Canis lupus) je vrsta mesoždera koja pripada familiji Canidae. Živeo je po celoj Evropi i Aziji, sve do severne Afrike, kao i u Severnoj Americi. U zapadnoj Evropi i Severnoj Americi ljudi su ga gotovo iskorenili, dok su veće populacije vuka prisutne u oblastima poput Balkana, istočne Evrope, Sibira, Kanade i delova Irana. Vukove odlikuje velika prilagodljivost, pa tako uspevaju živeti na niskim temperaturama Arktika, kao i visokim temperaturama centralnoazijskih i severnoameričkih pustinja. Ipak, danas većina vukova nastanjuje šume, močvare, šikare, tundre, stepe, pašnjake, a žive na do 3000 metara nadmorske visine.

Veličina i težina vukova varira jer nastanjuju vrlo različita, a i velika područja te stoga postoji i oko 30 podvrsta sivog vuka. Najkrupniji predstavnici ove vrste žive u šumskim područjima istočne Evrope i severnih delova Severne Amerike. Ovi vukovi mogu da narastu do dužine od 160 centimetara (ne računajući rep), a rep im je dug nekih pola metra. Visoki su oko 80 centimetara (mereno u visini ramena), a mogu biti teški i do 80 kilograma. S druge strane najsitniji predstavnici ove vrste naseljavaju Bliski Istok i Arabijsko poluostrvo i mogu narasti do dužine od oko 80 centimetara, teški su 20 kilograma, a rep im je dugačak oko 30 centimetara. Vitkog su tela, dugačkog, visokog i uskog trupa, prilično dlakavog repa, a i dugih nogu. Imaju zašiljene uši i dugačku njušku koja im je bitna za komunikaciju. Po pravilu ženke su manje od mužjaka, imaju zašiljeniju njušku i tanji rep, ali su izuzetno okretne i zbog toga veoma bitne u lovu. Boja krzna im zavisi od dela sveta koji nastanjuju, a gustina krzna zavisi od klime. Vukovi mogu biti sivi, čisto beli, crveni, mrki pa sve do crne boje. Sivo ili crnkasto krzno im omogućava da se približe plenu u senkama šume, dok belo krzno omogućava vukovima Arktika da se ne ističu u odnosu na sneg. Zahvaljujući debelom krznu mogu da prežive napolju i na temperaturi od – 46°C. Vuk je teritorijalna životinja, živi u čoporu gde je izražena hijerarhija i organizovan socijalni život.

Život u čoporu omogućava im lakše preživljavanje i pronalaženje hrane, a obično dnevno prevale oko 35 kilometara u potrazi za hranom. Dominantan vuk ili vučica odlučuje kada i gde će čopor ići u lov, a hijerarhijska struktura je vidljiva i kod hranjenja – podčinjeni vukovi jedu ulovljeni plen posle nadređenih. Alfa par jede prvi i to organe poput srca, jetre, pluća, želudca, bubrega, a potom se jedu mišići. Vukovi su u stanju da bez hrane izdrže gotovo dve nedelje, što je više u odnosu na bilo koju drugu vrstu porodice Canidae. Ukoliko im je dostupna dovoljna količina vode život im neće biti ugrožen dokle god ne padnu na polovinu svoje normalne težine. Najčešće love noću i tokom lova se trude da uoče i izdvoje iz krda bolesnu ili staru jedinku ili pak mladunče i da onda kao čopor napadnu tu jedinku. Prilikom lova mogu da razviju brzinu i do 60 km/h. Neretko se može desiti da vukovi pri lovu budu povređeni od strane krupnih jedinki kao što su bizoni, losevi ili mošusna goveda. Omiljena hrana su im velike životinje i to uglavnom one koje žive u krdima kao što su los (Alces alces), bizon (Bison bison), srna (Capreolus caprolus), obični jelen (Cervus elaphus), belorepi jelen (Odocoileus virginianus), mošusno goveče (Ovibos muschatus), muflon (Ovis gmelini), irvas (Rangifer tarandus), divlja svinja (Sus scrofa)… Međutim, kada je oskudica takvog plena, mogu da jedu i glodare (uključujući i dabrove), zečeve, ježeve, ptice i njihova jaja, zmije, guštere, žabe, insekte, lešine… Dobro plivaju pa mogu da love i krabe i ribe. Jedu i maline, kupine, borovnice, dinje, bundeve, krastavce, jabuke, kukuruz… Kad su potpuno izgladneli stružu sneg kako bi jeli pupoljke biljaka i lišajeve koje je sneg prekrio. Prema poslednjim istraživanjima, godišnja potreba vuka za hranom kreće se između 500 i 800 kilograma, a u proseku vuk pojede oko 2 kilograma dnevno. Ređe, vuk može pojesti odjednom i do 10 kilograma mesa, ali deo tog mesa povrati i zakopa, pa ga kao zalihu sačuva za kasnije. Oko plena često dolaze u sukob sa vrstama kao što su kojoti (Canis latrans) ili žderavci (Gulo gulo) međutim u najvećem delu areala najveći suparnik im je mrki medved (Ursus arctos) i neretko se dešava da vukovi i mrki medvedi ubijaju mladunce jedni drugima. Još jedan predator sa kojim se sukobaljavaju je sibirski tigar (Panthera tigris subsp altaica).

Glavni u čoporu su alfa mužjak i alfa ženka i samo se oni i razmnožavaju. Tako samo jedna vučica u čoporu može imati mlade, što je jedan od mehanizama samoregulacije veličine populacije, a takođe je na taj način i sprečeno parenje u srodstvu. Alfa mužjak i alfa ženka se pare čitav život, ali u slučaju da jedan partner ugine drugi partner pronalazi novog partnera. Prošlogodišnji mladunci ostaju s roditeljima i pomažu im u odgajanju novih mladunaca. Tokom jeseni čopor čine roditeljski par, prošlogodišnji i ovogodišnji mladunci. Čopor može da se sastoji od svega dve jedinke, a može obuhvatati i do 20 jedinki. Samu teritoriju članovi čopora brane i obeležavaju je urinom, fecesom, sekretom iz analne žlezde, a svoje prisustvo takođe obeležavaju i zavijanjem. Vreme trajanja skotnosti je oko 60 dana, a u leglu bude najčešće između 3 i 7 mladunaca, retko do 14. Mladunci se rađaju sa oko pola kilograma, slepi i gluvi i smrtnost mladunaca kod sivog vuka je relativno visoka. Kad dostignu polnu zrelost (što je najčešće sa 3 godine) napuštaju čopor u kom su odrasli i počinju da tragaju za novim čoporom ili će osnovati svoj. Vukovi prosečno žive oko 9 godina i većinom uginu zbog gladi, ali i zbog sukoba s vukovima iz drugih čopora u borbama za teritoriju.

Širenje naselja i držanje stoke na otvorenom dovodilo je do velikih gubitaka gajenih životinja od strane vukova. Zbog ovoga je došlo do progona i maltene potpunog istrebljenja vukova u zapadnoj i srednjoj Evropi, velikom delu SAD-a, a potpunog nestanka u Japanu. Osim direktnog ubijanja do pada u brojnosti sivog vuka došlo je i zbog uništavanja njegovog staništa i trovanja. Na sreću, sve više raste svest o tome da ova vrsta nije velika opasnost za stoku i čoveka. Sivi vuk je danas zaštićen brojnim međunarodnim propisima koji predviđaju zaštitu u vidu zabrane ubijanja, trgovine bilo živim jedinkama bilo delovima njihovog tela, ali i kroz zaštitu njihovih staništa. Između ostalog sivi vuk je naveden na apendiksu II CITES-a (izuzetak su populacije sivog vuka u Butanu, Indiji, Nepalu i Pakistanu koje su na apendiksu I CITES-a zbog velike opasnosti od nestajanja), apendiksu II Bernske konvencije te aneksima II i IV Direktive o staništima EU. U Srbiji sivi vuk je proglašen za strogo zaštićenu vrstu.

Autor: Jelena Laković

Ne zadržavamo autorska prava na fotografije. Sve fotografije korišćene u ovom članku preuzete su sa interneta sa public licencom.