DPPS Logo DPPS Logo slika
Cvetovi sremuša

Sremuš (Allium ursinum)

Sremuš (Allium ursinum), poznat i  kao cremoš, crijemuš, divlji luk, medveđi luk, skremboš, srijemuž je samonikla višegodišnja zeljasta biljka iz porodice Alliaceae mada je neki taksonomi svrstavaju u porodicu Amaryllidaceae. Areal sremuša obuhvata gotovo čitavu Evropu i severnu i zapadnu Aziju. Nastanjuje obale reka, potoka kao i listopadne šume (naročito bukove i grabove šume) sa vlažnim zemljištem, od ravnica pa sve do brdskih i planinskih predela na nadmorskoj visini i do čak 1900 metara.

Može narasti u visinu do 50 centimetara, a najčešće se javlja u grupama. Ima lukovicu koja je uspravna i duga do 5 centimetara, a obavijaju je beli ili žuti listići. Stabljika je uspravna, gola, na preseku trouglasta ili gotovo okrugla. Listovi (po pravilu dva ili tri) rastu iz duguljaste lukovice, zelene su boje, kopljastog oblika, zašiljenog vrha i dugi do 25 centimetara. Na vrhu stabljike, u periodu od aprila do juna, razvijaju se sitni beli zvezdasti cvetići (prečnika 2 centimetra) sakupljeni u štitolike cvasti koje sadrže do 20 cvetova. Oprašivanje cvetova vrše pčele, ali i neke vrste leptira. Plod je čaura sa  semenima koja su trouglasta i crvenkasta. Ovoj biljci karakterističan i jak miris i ukus, nalik belom luku, daju organska jedinjenja alicin i alil-sulfid. Jedan od narodnih naziva, medveđi luk, ukazuje na činjenicu da se lukovicom hrane medvedi mada su uočene i divlje svinje koje se hrane ovom biljkom. Larve jedne vrste muve, Portevinia maculata, se razvijaju na sremušu.

Još od davnina, zbog svog hemijskog sastava, ova biljka je poznata po svojim lekovitim svojstvima te se često koristi kao lek u narodnoj medicini i u ishrani. Upotrebljivi delovi biljke za ishranu i medicinske svrhe su listovi i lukovica s tim da je lukovicu najbolje koristiti u avgustu, posle cvetanja. Prolećni listovi sremuša sadrže mnogo veću količinu vitamina C i karotena nego sama lukovica te se češće koriste. I listovi i lukovice se mogu poslužiti kao ukusan začinski dodatak mnogim jelima, a od nedavno i kao nezaobilazan sastojak mnogih salata i variva. Ono što je bitno jeste to da se listovi upotrebljavaju isključivo u svežem stanju zato što sušenjem, a naročito dužim kuvanjem, gube svojstveni miris i ljutkasti ukus. Pored listova i lukovice, kao pikantan začin mogu se poslužiti i semenke, koje su veoma ljute, a na biljci se pojavljuju tokom leta. Sok od sremuša može se koristiti kao sredstvo za teranje insekata. Pošto sadrži eterična ulja, karoten, alil-sulfid, alicin, minerale i askorbinsku kiselinu tj. vitamin C, veoma je efikasan u borbi protiv prehlade, gripa, groznice, koristan  je za lečenje hroničnog bronhitisa i infekcijske upale sluzokože creva, ima jako dejstvo na crevne parazite, snižava visok krvni pritisak, nivo holesterola, a takođe povoljno deluje kod ateroskleroze. Prilikom branja, pored fizičkog izgleda listova treba obratiti pažnju i na miris zato što su mladom sremušu slični listovi mrazovca (Colchicum autumnale), đurđevka (Convalaria majalis) i čemerike (Veratrum album), a sve ove tri biljke su otrovne zbog jedinjenja koje sadrže u sebi.

Iako generalno nije ugrožena vrsta, određene populacije u Evropi su ugrožene te su mnoge i zaštićene. Podvrsta sremuša Allium ursinum subsp. ucrainicum je u Srbiji proglašena za zaštićenu vrstu.

Autor: Anita Japundžić

Ne zadržavamo autorska prava na fotografije. Sve fotografije korišćene u ovom članku preuzete su sa interneta sa public licencom.