DPPS Logo DPPS Logo slika
Šumska gatalinka

Šumska gatalinka (Hyla arborea)

Šumska gatalinka (Hyla arborea) poznata i kao kreketuša je jedna od najmanjih evropskih žaba iz porodice Hylidae. Naziv roda Hyla je dobijen jer su žabe iz ovog roda najbučnije među vodozemcima, proizvode veoma glasno kreketanje nalik na lajanje pa otuda naziv „hyla“ koji znači lajanje, a naziv vrste „arborea“ po tome jer život provode i u krošnjama drveća. Srpski narodni naziv gatalinke su dobile po sposobnosti da predvide („gataju“) kakvo će biti vreme, jer se mogu čuti pred kišu. Rasprostranjena je u najvećem delu Evrope, umerenim oblastima Azije sve do Japana i delovima severne Afrike. U Srbiji naseljava niže planinsko kotlinske predele i Vojvodinu. Ova sitna žaba je arborealna vrsta, uglavnom obitava na drveću u osunčanim delovima listopadnih i mešovitih šuma, u šibljacima, voćnjacima, plavnim livadama, plavnim šumama, na močvarnim zemljištima, tršćacima, baštama, obalama jezera i potoka na nadmorskoj visini do 2300 metara.

Mužjaci šumske gatalinke su nešto sitniji od ženki pa tako mužjak može da naraste do 4,5, a ženka do dužine od 5 centimetara. Boja šumskih gatalinki varira, i zavisi od obojenosti podloge pri čemu se odlično kamufliraju u sredini u kojoj žive. Uglavnom su svetlo zelene boje, ali se sreću i jedinke sivo-zelene, žute, smeđe, pa i potpuno crne ili plave koje ne poseduju žuti pigment u koži. Stomak im je najčešće bele boje. Obično imaju sa bočne strane tamnu prugu koja se pruža od očiju do prepona. Dorzalna strana je glatka, a ventralna je više hrapava. Mužjaci imaju vokalnu kesu na vratu, koja je žućkaste boje i služi za proizvođenje karakterističnog zvuka tokom parenja, u cilju privlačenja ženki. Oči su okruglaste žuto zlatne boje sa vodoravnom zenicom. Bubne opne su izražene i dosta manje od očiju. Jezik je srcolikog izgleda i svojim prednjim krajem pričvršćen za vilicu, a zadnjim delom slobodan, gornja vilica je nazubljena, a donja ne. Zadnje noge su kao i kod većine žaba duže od prednjih (zahvaljujući čemu mogu snažno da skaču), a zahvaljujući karakterističnim proširenjima na vrhovima prstiju u obliku diskova vešto se penju po drveću, a takođe su dobri plivači jer imaju kožicu između prstiju. Izgledom je ovu vrstu moguće pomešati sa vrstama poput Hyla orientalis, Hyla eximia, Hyla molleri ili Hyla intermedia. Može da izdrži kraće sušne periode. Danju se uglavnom sunča na kori drveća i na lišću (naročito u hladnijem periodu godine), a u sumrak je najaktivnija i tada silazi na tlo. Hibernaciju otpočinju u periodu od septembra do decembra, a okončavaju u periodu od februara do aprila sve u zavisnosti od spoljašnje temperature. Hibernaciju provode u zemlji, pod kamenjem, pod lišćem, u rupama ili u šupljinama stabala.

Adulti su brzi i lako mogu uhvatiti brze insekte, a hrane se muvama, skakavcima, leptirima, tvrdokrilcima, gusenicama, larvama raznih insekata, paucima i puževima, dok su punoglavci biljojedi, hrane se listovima vodenih biljaka i algama, ali i mikroorganizmima. Punoglavcima se hrane krupni insekti, druge vrste žaba, gmizavci, ptice i sisari dok se gmizavci, ptice i sisari takođe hrane i odraslim jedinkama.

Polnu zrelost stiču oko treće godine života. U vreme parenja, od kraja marta do početka juna (u zavisnosti od temperature i prvih prolećnih kiša), mužjaci prizivaju ženke veoma glasnim kreketanjem. Sam proces razmnožavanja se odvija u stajaćim vodama poput jezera, bara i močvara, a počinje time što mužjaci hvataju ženke prednjim nogama oko bokova. Ženka polaže oko hiljadu sitnih belih jaja (jaje u prečniku ima 1,5 milimetar) grupisanih u loptaste skupine, a zatim ih mužjak oplođuje. Iz oplođenih jaja se nakon desetak dana razvijaju punoglavci koji su na početku veličine oko pola centimetra. Punoglavci su maslinaste boje, sa ventralne strane svetlije obojeni. Larveni stadijum traje oko tri meseca. U julu i avgustu punoglavci metamorfoziraju u mlade žabice i tada napuštaju vodu. Ponekad u larvenom obliku prezimljuju i metamorfoziraju tek sledećeg leta. Polnu zrelost dostižu sa oko 3 godine, a mogu da dožive oko 15 godina.

Na IUCN listi su pod kategorijom poslednje brige zbog svoje široke rasprostranjenosti iako su populacije ove vrste u blagom padu što je naročito primetno u nekim zemljama zapadne Evrope. Glavne pretnje ovoj vrsti su fragmentacija staništa, isušivanje vodenih ekosistema, zagađenje voda (pesticidima i veštačkim đubrivima), unos ribe (poput pastrmki) u njihova staništa, hvatanje radi trgovine, klimatske promene… Ipak pokazalo se da se ova vrsta lako može oporaviti pa je tako u Švedskoj, Danskoj i Letoniji izvršena uspešna reintrodukcija. Nalaze se na apendiksu II Bernske konvencije i na aneksu IV EU direktive o staništima. Šumska gatalinka je zaštićena u mnogim državama, a u Srbiji je strogo zaštićena vrsta.

Autor: Dragica Damjanović

Ne zadržavamo autorska prava na fotografije. Sve fotografije korišćene u ovom članku preuzete su sa interneta sa public licencom.