Pre nešto više od dve godine posetih jedno očaravajuće mesto. Popeh se na vrh, udahnuh vazduh pre nego što ostadoh bez njega. Pogled koji je nekima iz turističke grupe možda izgledao jednoličan, meni je ostao u pamćenju i dan danas isti onakav kao i tada. Prostran, jednostavan ali poseban, istorijski, avanturistički. Prideva je mnogo i ne znam za kojih bih se pre dolučila. Pre dve godine posetih Vršačke planine.

Iskreno, nisam mnogo znala o njima pre dolaska. Možda me je zato toliko i očarao, jer, više se iznenadite nepoznatom nego nečemu što ste već posetili. Ono što jesam znala jeste da će nam biti lepo, ali količina te lepote nikad se ne oseti dok i sami ne prođete zemlju pod kojom koračate. Znala sam i da se upravo na ovom mestu nalazi najviši vrh jednog od najnižih, zapravo najnižeg dela Srbije. Visina Guduričkog vrha iznosi 641 m nadmorske visine, a pored njega, još neka značajna mesta koja će Vam oduzeti dah ako ste zaljubljeni u Vojvodinu jesu Vršački vrh (590 m), Donji Vršišor (463 m) i ova tri vrha zajedno čine celinu koja sa ponosom nosi naziv Lisičija glava. Ni slučajno ne govorite Vršačanima da je Crveni čot na Fruškoj gori najviši vrh Vojvodine. Oni su na svoj Gudurički ponosni i sigurni u njega. Za entuzijaste izdvojila bih još neke vrhove a to su: Turska glava (402 m), Đakov vrh (449 m) i Vršačka kula (399 m).

Kad sam već spomenula Vršačku kulu reljefnu celinu, neizostavno je reći da je taj vrh dobio naziv po kuli koja se tu nalazi a koja ujedno predstavlja i simbol grada – Vršačka kula. Od kada je napravljena, sredinom davnog 15. veka, odoleva zubu vremena, uzdiže se nad gradom i inspiriše istoričare i zaljubljenike u prošlost. Iako je svoju namenu menjala i mnogo puta uništavana, ostaci su veliki i vredni svakog znatiželjnog pogleda iza ćoška. Nisam mogla da se suzdržim da ne zavirim iza svakog ugla i pokušam koliko-toliko zamisliti Brankoviće koji su koračali između ovih zidina. Pored istorijske građevine tu su i religijske, manastir Mesić za koji se smatra da je možda najstariji u Banatu, koji oduševljava svojom raškom školom i gde mnogi vernici u noći između 23. i 24. dolaze ispred Bogorodičine ikone, dovode bolesne na iscelenje i veruju u čudotvornu moć. Među vršačkim šumama, smestio se i najmlađi sakralni objekat u Vršću, hram Svetog Teodora, podignut u čast poginulog vršačkog vladike Teodora Nestorovića koji je zbog svojih hrabrih postupaka u Banatskoj buni kanonizovan i proglašen svecem. Nije li interesantno kako su se dva, po starosti potpuno različita objekta našla na istom mestu, ali sa druge strane potpuna ista, i tako predivna, u svojoj nameni?

Ono što uvek počnem da istražujem kada napustim neko mesto, ako već nisam pre, jesu stanovnici tog mesta. Ali ne mislim na ljudske vrste, nego na one mnogima neprimetne, ali za prirodu veoma značajne. Tako naiđoh na podatak da vazduh na Vršačkim padinama omogućavaju lipa (Tilia L.), bagrem, (Robinia pseudoacacia), jasen (Fraxinus), hrast (Quercus) i mnoge druge šume. Ljubičica (Viola) oživi proleće nakon hladne zime, a ove planine planine mogu se pohvaliti i orhidejama (Orchidaceae) i perunikama (Iris). Vršačke planine značajno su mesto za mlađi fenomen u turizmu, birdwatching, jer se na ovim prostorima, u zavisnosti od godišnjeg doba, može pronaći i preko 150 vrsta ptica. Zbog te svoje raznolikosti, mesto je ponelo i titulu međunarodno značajnog staništa ptica u Evropi. Od sisara značajni su srna (Capreolus capreolus), zečevi (Lepus), divlja svinja (Sus scrofa) i druge vrste, a tu si i sitni sisari kao i gmizavci.

Na Vršačkim planinama prvi put sam imala priliku da se susretnem sa padobrancima koji su bili raspoloženi da sa mnom podele činjenicu da je ovo mesto, sa svojim vrhovima, veoma značajno za veliki broj ,,letećih’’ sportova kao što su paraglajding i padobranstvo i  da se u septembru održava i državno prvenstvo u paraglajdingu. Treking, maratoni i šetnje neizostavni su sportski elementi ove planine takođe. Činilo mi se da ovo malo mesto oduševljava sve više i više. Kako je ovaj par avanturista ,,skočio’’ u Banat, u meni se probudi želja da ponovo posetim ovo mesto.

Pre dve godine zaljubih se ponovo u prirodu, u Vojvodinu. Shvatih još jednom da nam malo za sreću treba i da svaki dan možemo novo naučiti.